Odoh i ja majko Bosnu brani Ti!?

Kako rekoh u jednom od prethodnih tekstova, nemam ja nikog da me iza ponoći zovne da mi ispriča vic, niko nema baš taj običaj. Običaj je da mi nerijetko stigne kojekakva poruka od koje se olakšam dok pokušavam shvatit poentu čitajući je umjesto sadržaja i načina djelovanja nekog deterdženta.

Negdje pročitah da je Bosna ostavština Osmanlija' i da je tako ljudi kad „odlaze“ ostavljaju u amanet ovom ili onom. Da se razumijemo, meni je još uvijek niko nije ostavio. Meni ostavljaju tako neke poruke tipa kako je to divna zemlja iz koje su „oni“ otišli u tu mrsku tuđinu da bi je branili od mene kad nemaju nikakva pametnija posla. Da, od mene i meni sličnih. S oproštenjem, brane je i oni koji su ga nabrali kad je bilo najteže. I oni koji su takvu jednu divnu zemlju ostavili i nakon onog najtežeg. Brane je i oni što im nije teško, oni dobro uhranjeni s državnih jasli. Samo je napadamo mi, aktivni učesnici brojinih analiza, sudionici najlošijeg nivoa života u odnosu na sve ostale zemlje regiona. Ljudi koji su u crnoj rupi, na dnu-dna, ljudi koji žive u šupama.... Mi šupci!? Baš kao u vicevima...

No, nije li paradoks novog vremena braniti ono što si ostavio? Ne znam, kontam mene kad su djevojke ostavljale nijedna me više nije branila. A možda sam im bio divan, možda su me i voljele a ipak ostavile i nisu me branile od mene samog ili meni sličnih.
Međutim, kad smo kod viceva, da ispričam jedan koji me asocirao na te odlaske.

Stoji mali klinac ispred zgrade i pokušava da pozvoni na interfon . Vidi ga policajac, pa ga upita :
''Oprosti dečko, mogu li nekako da ti pomognem ?''
''Plitisni tli !''
Policajac pritisne : ''I šta sad ?''
''Bezimo !''

Haha baš sam se slatko nasmijao. Prisjetih se i tih davnih dana na samom zagrijavanju, prije nego je krenulo svenarodno „orgijanje“, kad su mi ljudi koji su me voljeli govorili „bežimo Muhamede, ovo ne ide na dobro“. Nisam k'o policajac pritisnuo tli i nisam pobjegao. Nisam, iako sam imao bezbroj prilika. Ostao sam iako su mi i poznate ličnosti poručivale pjesmom „odoh i ja majko Bosnu brani Ti!?“. Ostao sam vodeći se onom “sunce tuđeg neba, neće vas grijat k'o što ovo grije“. No je*alo me sunce po svoj prilici :) :) .

I šta sad? Ništa! Svi izgleda znaju bolje od mene kako mi je. Svi su postali istoričari i svi znaju sve. Čak i djeca koja se nisu ni rodila dok me je uveliko „grijalo ovo sunce“ znaju kako mi je bilo svo to vrijeme.

Pogledajmo istini u oči. Ubjeđuju nas da sve ovo što rade, rade za naše dobro a mi treba da se ponašamo kao onaj pas na bivšoj zeničkoj deponiji „Siđe“ koji po cijeli dan nosa kamen u zubima a kad mu bacite drugi da donese, on ostavi prvi, uzme taj drugi i opet mu je u zubima. Valjda ga je gazda time naučio da ne laje, jer sve dok mu je taj kamen u ustima on zaista ne laje.

Ustadoh jutros raspoložen, kamen mi je u zubima i neću da lajem... Neću ni da nam “za naše dobro” poželim otvaranje neke nove fabrike!

Pridružit ću se ovim što nas savjetuju „za naše dobro“ tako što ću nam poželjeti zatvaranje i ovo malo što je preostalo. Recimo zatvaranje Mittala, ionako zagađuje okolinu, a na tom mjestu da napravimo neki veliki kompleks vjerskih objekata, da se 'vako svi kolektivno pomolimo da nam se vrate u ovu divnu zemlju svi ovi što su pobjegli. Da nam se vrate i Srbi, i Hrvati, i Bošnjaci, i ovi AntiDayton-nci koji se još od 93 će iz dijaspore bore protiv ovog diktatorskog vladanja ovom zemljom i protiv podjele BiH. Koristit ću se i njihovom parolom "Ukopajmo Dayton pod zemlju i beton".... i dodati, i pomolimo se kolektivno...

Nako ja, nadošlo mi da nešto napišem, no ako se i ovaj put nekom ne sviđa, nek se olakša čitajući ga. :)