Jedan od njih je i oslobođenje Splita, grada koji je nekada bio naš, zajednički. Svako od nas ima svoga dida, ali ne može svako ponosno ispričati priču o njemu.
"Visoko, ponosno, dignute glave pričam i dan danas kako je moj dida bia partizan. Pričat ću uvik i naglas dokle kod ja koračam ovi zemaljskim putevima. Živili i veseli bili", glasi jedan od komentara na pismo didi iz Splita.
Da vas ne tušim s uvodnim riječima, u nastavku teksta pročitajte pismo didi.
Dragi dida
Danas ti je Dan oslobođenja ovoga moga Splita. Uglavnom se nigdi to oslobođenje ne spominje. Maloprije san priča sa jednin prijatejem. Sitija se svoga dida, ujca, strica, tete... Jedan je bija u ovome logoru, drugi u onome, treći je bija ranjen... Danas ti judi, oni od njih koji su još živi, a malo ih je, morali bi sakrivat oči da ne bi ko vidija da se sićaju. Ja san se sitija tebe. Moran priznat da me je sram. Sram me je jer je došlo vrime da se čovik mora sramit šta je bija antifašista
Ruše vam spomenike. Pljucaju po vama. Tili bi da vas se ne sićamo. Da zaboravimo šta su najčišći i najviši judski ideali. Oni ideali o ljudskosti i dobroti. Ideali o tome da se ne mrzi nikoga i da su svi judi braća. To je tvrdija i John Lenon, pa su ga ubili. Ubiju svakoga ko širi Isusovu rič, istovrimeno mašući krunicama. Zamisli ironije, dida. Viču u ime Boga i pljucaju po svakome ko je živija i umra baš zbog ideje o jubavi kakvu je Bog tija vidit na zemji.
I možda se ti gori sad brineš, možda ti je žaj mene i onih šta još viruju i brane ideale o životu bez mržnje. Zato san ti tija reć, ne brini. Ima nas još. I bit će nas uvik, i uvik ćemo se sićat. Neka oni samo rušu spomenike i šaraju po njima. Neka šaraju i po vlastitim licima jer mislu da će tako izbrisat činjenicu da se u ona vrimena nisu znali ni prikrstit a kamoli da su išli u crkvu. Neka šaraju i viču, neće oni nas utišat. Uvik je dobro bilo jače i uvik na kraju pobijedi. Nemoj mi govorit da san naivni sanjar. Oli ti nisi to bija kad si se borija za svit bez fašizma?
Ne brini dida. Ja se sićan, i ovog Dana oslobođenja Splita se još puno mojih prijateja sića. I znaš šta, sićat će se i moje dite, jer ako ja ne zaboravin, neće ni on.
Volila bi ja da si mi živ, znaš. I da je baba živa. Ajme, kako je bila hrabra kad je prinosila oružje za partizane fašistima prid nosom, sakriveno u drvima na bidnome onom vašem tovaru šta je isto bija antifašista. Volila bi ja da nan je oni naš lipi i dobri i pametni Smoje živ, pa da napiše koju o ovin zvirima danas.
Šta se tiče tebe, znan ja šta bi in ti reka, da nisi fin čovik ka šta jesi. Reka bi in da in jebapasmater. I ja bi in to reka, da nisan fin na tebe. Eto, dida. To san ti tija reć, da ne brineš. I sritan ti Dan oslobođenja Splita, Šibenika i cile Dalmacije.
Dobar čovik živi vječno. I antifašizam, isto.
