Blog je pokrenut 17 oktobra 2012.god. s ciljem da se upozori na mnoštvo nezaposlenih i onih koji žive na rubu preživljavanja. Dvije godine poslije "trideset drugi vijećnik"je dostigao veliki broj čitalaca čije tekstove nerijetko prenose i razni bh portali. Teme su proširene, a blogu su se pridružili slobodni, misleći građanski aktivisti koji će govoriti o društvenim problemima koji tište građane ovog grada, kantona i države. Autor bloga: Muhamed Pivić

srijeda, 17. veljače 2016.

KAKO SU ME PLJAČKALI (ALIJA I SDA) (I dio)

Piše: Nedžad Imamović

Kako me je pljačkao SDA i Alija

Dakle, napisao sam da sam se bavio privatnim i ozbiljnim biznisom (trgovina namještajem, bjelom tehnikom i akustikom) prije rata te kako sam pokraden i uništen. Nešto od Bošnjaka u Visokom a nešto od samoprozvanog HVO-a u Fojnici. U Sarajevo ne prebacih robu - ali svejedno, pokradena je...

Elem, rat je a mora se nešto i raditi (imam porodicu) te ja uspostavim ponovo biznis ali "preko" sestre jer sam bio vojni obveznik. Otvorim ja (ustvari sestra) mesnicu 94. u Fojnici. Za to vam treba najmanje kapitala (par hiljada) i brz je obrt - za početak odličan posao. Tako ja brzo otvorim i trgovinu...

Ja na Igmanu 95., dolazi inspekcija (uspostavi se brzo ta pljačkaška ekipa!) te kazniše sestru par hiljada a ne znam zašto a valjda trebalo im para.
- Šta to bi? - pitam ja kad sam došao sa terena.
- Porez po knjigama - odgovoriše oni.
- Ali, vama sestra plaća paušal Opštini te ne možete dva puta naplaćivati porez - ljutito ja.

Oni ponovo rekoše da mogu, pa hajde, mislim, treba i državi para pa neka su, ja to nekako patriotski promislih. Ne prođe dugo opet ista priča ali šta ćeš im, država se treba razvijati, treba to.

A šta je sa Kiseljakom, idete li tamo i tamo je Bosna? - pitam. Šute...

Kraj rata, država kapitalizma, privatnog poduzetništva i slobodnog tržišta. Sad' ću ja da navalim na posao i da se razvijam a i država će kroz taj privatni sektor i tako ja proširim biznis. Druga radnja, treća, ćetvrta te ja otvorim i veleprodaju. Uzmem ja i dva prostora u Sarajevu...

Stalno meni na leđima ti poreski pljačkaši, kazna za kaznom, ne možeš ih sustići... Išao je nedeljom, među prvima, na Arizonu i kupavao stoku za mesnicu. Tako jednom ja gore, tu još Lijanovići, Halilovići, Brajlovići... Kod Ilijaša neka patrola, njih četiri. Sve pustiše a mene jok. Tamo-'vamo i u Policiju.

Šta je problem, papiri su svi tu? - pitam ja njih.
- Ne možaš ti raditi sa Srbima! - kažu oni meni ( 4 inspekcije, k'o cuka ih ima).
- Ali to nam je jedna i naša država - ponovo ja.Ništa, uzeše oni meni kamion stoke...

Ja onako ljut, neću da potpišem ali me ne puštaju dan i noć. Šta ću, potpišem ja, čak im ostavim i svoj kamion. Sutra, nasavjet mog vožača, Vase ,odem ja po kamion, mislim, zauhar je auta. Ode to na dva suda, kontam, dobiću ja njih - ali krepni magarče - ne zovu oni i to zastari.

Hajde, mislim, takav je život, pada se, bilo-bilo, idemo dalje. Ja sutra ponovo gore, kupim stoku i nastavim...
Mart 97., eto kantonalne poreske. Naplatiše oni meni doprinose (na plaću) i kamata - 8.000 (meni i sestri) za ratni period 93.-95., iako to zakonski nisu mogli. Hajde, opet, mislim, radi i šuti, treba i državu izgrađivati.

- A Kiseljak? - opet ja priuptam. Ništa. Oni, opet, šute...

na
Ne prođe dugo, 10-15 dana, ja bio u Kiseljaku te kupim dva zaleđena australska jagnjeta kod Brajkovića za sebe. Na ulasku u Fojnicu stoji policija i kantolna inspektorica Behrić Šefika (moja konkurentkinja, njen muž držao veleprodaju a u skladu sa zakonom!). Zaustaviše oni mene te tamo-'vamo, ja pokažem robu i račun. Ništa, oni mene tu zadržaše. Vidim, mnogi sitni trgovci prolaze, puštaju se, ja jednako čekam.

- Hajde s nama u Policiju! - rekoše oni meni. U Policiji ispitivanja za ovo-ono te me zadržaše. Noć, već, te oni meni:

- Hajdemo u tvoju firmu. I mi tamo svi, policija, inspektori...
Daj knjige, daj ovo, daj ono te pretresaju-li-oni-pretresaju moju firmu. Dadoh ja njima to sve, kontrolišu i završe to te tako mi svi na vrata. Zaključam vrata kad ona pečat i "pukne" ga na vrata.

- Šta je ovo - upitah ja.
- Do daljneg si zatvoren - odgovori poreska mafijašica te ostavi dva policajca da to čuvaju...
- Dobro, sutra ćemo to riješiti - pomislih ja.

Odem ja kući te razmišljam, šta se ovo dešava. Znam, ovo je godina privatizacije a ja sam mislio (pismeno sam i poslao) kupiti nekoliko fojničkih firmi. Kontam, da nije to te da mi neko nešto smješta pošto ja nisam bio uopšte u strankama a pogotove u onim koje su na vlasti (SDA).

Osvanu dan, Subota, neradna, zovu oni mene. Došla dva federalna financijska inspektora Nermin Kereš i Samir Vrana. Kontrolišu oni, nešto pišu te rekoše meni:

- Imaš karton nelegalne Drine "Sokotrans", otkud ti ovo? - pitaju oni.
-Nemam pojma, ja radim sa fabrikom kao što možete vidjeti te im pokažem 10-ak, baš, juče pristiglih kartona - odgovorih.
- To je juče meni dao onaj tvoj Sajo, kad su te juče držali u Policiji - progovori sestra.
- Mi zapljenjujemo ovaj karton a firma je do daljneg zapečaćena- reče Nermin Kereš. I tako odoše oni...

Sutra nedjelja, ja na kafu, prošetam do radnje, puno policajaca, onako gledam a ništa mi nije jasno. I tako ide vrijeme,,prate mene policajci gdje god da krenem (k'o da sam ratni zločinac), predvečerje, a ja ispred očeve kuće, eto sestre, trči uplakana i reče:

-Eno nam uzeli svu robu u Dusini (selo), robu u hotelu Reumalu a sad kupe i veleprodaju!
- Ma, ko bona, kako? - ja iznenađeno.
- Nekakvi robijaši došli i nose sve kamionima - sestra prestrašeno nastavi.
- Pusti sine mene, ja ću im bombe pobaciti i halaliću se - progovori mama sva bjesna.
- Neka, neka nose nećemo ginuti radi toga mama - smireno ja kažem.
- Sjedite svi tu i pustite ih neka pljačkaju majku im pljačkašu jebem. Živa glava će opet imati, oni to i hoće da me, još i ubiju!
Sačekam ja te SDA i Alijine "borce i patriote" da završe svoj humani rad a na kojem bi im i četnici i ustaše mogli pozavidjeti...
Odem poslije tamo, sve pusto, samo Alijina slika visi na zidu, njega neće, ne znam zašto i njega ne odnesoše je.. im on mater - mislim ja u sebi...
nastaviće se


Stavovi izrečeni u ovom tekstu odražavaju autorovo lično mišljenje, ali ne nužno i stavove 32.vijećnika.
Molim čitaoce da se u svojim komentarima suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. 32.vijecnik zadržava pravo da takve i slične komentare ukloni bez najave i objašnjenja.

Nema komentara:

Objavi komentar

Na raskršću života

Na raskršću života
Ako je toliko važna etnička pripadnost i taj nekakav jebeni osjećaj nacionalnog identiteta za kojim pojedinci ili čak veliki broj njih traga stotinama godina unazad, a u tom traganju su spremni i na međusobna prepucavanja, teške riječi, prijetnje ili progone neka mi onda neko od njih objasni zašto toliki broj ljudi iz njihove etnije napuštaju svoju domovinu i okruženje u kojem su se osjećali „svoji na svome“ ? Može li se išta kupit za taj „osjećaj pripadnosti“? Zašto se na poslijetku taj „osjećaj pripadnosti“,( odlaskom iz domovine) mijenja i uzima državljanstvo druge države? Ovoj kleronacionalističkoj vlasti odgovara da se njeni građani bave sami sobom, da se vraćaju u tu daleku prošlost jer sve dok su „tamo daleko“ niko ih neće pitati za sutra. Meni je ostalo, u najboljem slučaju još nekoliko godina života i ne mislim ga trošiti na budalaštine odakle potičem ja, a odakle Bosna. Iz pi*ke materine, i ja i ova vukojebina i ovi „kreteni“ što se međusobno prepucavaju, eto odakle. Imate li posao? Osmočasovno radno vrijeme, odgovarajuću platu, slobodne dane, godišnje odmore? Ako imate, onda ništa. Shvatam, plaćeni ste da spinujete i naivne vodite žedne preko vode. Muhamed Pivić, 32 vijećnik.

Popularni postovi